Град Врање
Врање је веома модеран град који љубоморно чува сећања на своју прошлост. И споменике. И свој дијалект. Из кога провирује душа врањанска. Врање је пронашло чудесан начин да споји европско,оријентално, национално, традиционално и модерно у једну целину, из које ће сваком несебично пружити оно шта жели и колико жели, и пустити га да у тај спој дода, ако зна, и може, делић своје душе, и својих знања и сазнања.
Нема поузданих података када и где је формирано насеље и на чијим темељима је изникао град Врање. Претпоставља се да се то догодило у време Траколира (Римљана), Византије, Грка или Словена који су ове просторе насељавали ВИ и ВИИ веку. Међутим, једно је сасвим јасно: ово је изузетно важно геостратешко подручје на коме су се од памтивека укрставали каравански путеви. Тако да је најлакши пут ка једноме и ка другоме, освајаче водио пут преко врањског поморавља.
Језгро града је некако задржао свој изглед балканске касабе и веома лошег урбанистичког решења. Горњи, старији делови града су чак задржали свој изглед из периода под турцима – тесни сокаци и густо збијене куће. Град је познат по својим четвртима – ма´алама (махалама). Па тако свако зна из које је ма´але. Постоје: Центар (старији назив: Чаршија или Варош), Горња чаршија (у чијем је саставу и Циганска ма´ала), Шандуд, Рудина, Топлик, Панађуриште, Шапранце, Оџинка, Собина, Доње Врање, Асанбаир, Рашка итд. Чак и новији делови града добијају своја специфична имена: Ледена стена, Палестина или Огледна станица.
Из познијих времена, када је Врање из средњевековне источњачке вароши брзо прерастало у модеран, европски град, остало је доста вредних архитектонских споменика. Примера ради, “Кућа на углу“ је стара сто година, а саздана је у ренесансном стилу. У ствари, о ком Врању треба да се прича? О оном које је имало 60 јавних чесама, и од којих су многе опстале и после увођења водовода, јер су традиција, чистоћа тела је овде традиција као и чистоћа духа, или о Врању које више од 80 година има тениски клуб и Француску читаоницу? Што је такође традиција. Велики хотел “Врање“, у центру града, има три звездице. Дакле, удобан је. Удобан је и “Симпов“ хотел на Пржару, одакле се Врање види као на длану. И мотел на аутопуту, крај кога је комплетна сервисна станица, има преко сто лежаја. И још, угоститељством и туризмом се бави чак 130 фирми и објеката у граду. Наравно, ви ћете изабрати према својим жељама и укусу, а на располагању су вам и национални ресторани, и класичне кафане, и брза храна…
Стари амам, турско купатило, данас је галерија. Пашин конак – селамлук је музеј, харемлук је фантастичан национални ресторан – у музеју! Плене фасаде, распоред у ентеријеру, богато резбарене дрвене таванице… Јела, по древним рецептима. Бели мост сагради ханума Ајша, Туркиња. Остаде, уз мост, легенда како се лепа Ајша заволела са Србином Стојаном, чобанином, и њен их отац уби… А касније, покајнички, сазда мост од белог камена, Ромеу и Јулији из Врања. Да премости све препреке за неке друге љубави. Чесма Ђеренка прича о неоствареној љубави Турчина Ђерђелеза према лепој српској девојци… Остаде и песма о њој: “Стојанке, бело Врањанке…“ Развалине некада моћне, тешко освојиве тврђаве, која је чувала Врање, Марково кале, знају легенде о митском јунаку Краљевићу Марку, чији је коњ Шарац туда скакао са брда на брдо, и копитама у стенама остављао трагове… А онда старе градске куће. Кућа Боре Станковића, на пример…
А проведите неколико дана у Врању, и схватићете непреведив појам “Врањски севдах“, научићете да се опустите, да посматрате живот са његове лепе стране, и себе у најлепшем издању. Укусна храна и добра вина, искрено, весело друштво, музика вековима стара, која отвара најскривенија врата у души слушаоца, дира и најтананије жице, било да је свира виолина или труба. Уз то речи песме, такође столећима старе, посвећене љубави. Па игра која распламсава. И није битно да ли сте заклети џезер или љубитељ техна или хеви – метала… Пред овом традицијом се не остаје равнодушан. И научи се колико лепоте може да се прими, и пружи, кроз поглед, кроз осмех, покрет руке, корак у игри, реч песме, или тиху, а распаљујућу музику. И научи се да за љубав и лепоту нису мерило године, већ душа. А можда је за све то разлог она чудесна врањанска месечина.
А на православни празник, Чисти понедељак, пре Ускрса, овде се, на ритуално купање, слегне и старо и младо из ближе и даље околине. И на велики народни сабор и весеље, наравно.
Тако већ стотинама година. Онај други, организовани Сабор, почетком јуна, када каранфили цветају, почео је под називом “Дани севдаха“. Било је то дружење у коме су, кроз “Свадбу“, такмичења музичара, наступе фолклорних ансамбала и позоришне представе, приказиване све изузетне одлике сачуваног из народне традиције. А најлепша је бирана једноставно, демократски. Жири је имао и по тридесет, педесет хиљада чланова. Девојке су се шетале кроз масу, и, која је добила највише струкова каранфила… На тај жири се не може утицати. Наравно, и данас је уживање, почетком јуна, бити у бањи. Јер, “Дане севдаха“ су наследили “Дани каранфила“. Фолклор, мелос… И “Каранфил девојче “, наравно. Бесна Кобила, фасцинантна планина, под којом се шири Првонек, вештачко језеро, Врањанско море, неоткривени је туристички рај. У свако доба године. Али не и Врањанцима. Знају они где и како. И радо ће са вама поделити те тајне. Планина, Морава, и још многа излетишта и места “за душу“ у виноградима…