Iako se kobasica kao nacionalno jelo vezuje za Nemačku, ona je svoj put našla u skoro svakom kraju Evrope. Neke su kobasice deblje, neke tanje. Postoje razne kobasice – pileće, ćureće, vinske, konjske, ljute… I manje-više svuda ih ima u Evropi i svetu. Ali, Srbi, uvek posveženi izučavanju jelovnika i pića za kafanskim stolom, smislili su nešto novo, kada je o kobasici reč – da je peglaju! Doduše, pretpostavlja se da je ovaj način pravljenja kobasice prvobitno bio korišćen u Turskoj, ali su ga Srbi svakako ponovo izmislili i postavili kao nacionalni brend.

Ko je došao na ovu ideju pouzdano se ne zna. Budući da u Srbiji peglanje uglavnom spada u ženske poslove, osnovano se sumnja da je „krivac“ za ovo – ili žena, ili pegla, ili – flaša! U svakom slučaju – ženskog je roda!

Ništa bez ljutine: Peglana kobasica je vrhunski specijalitet proizveden od najkvalitetnijeg mesa umešanog sa začinima. Za pravljanje peglane kobasice najčešće se koriste pažljivo odabrani komadi kozijeg, ovčijeg i junećeg mesa, odnosno „posne“ vrste mesa. Za mnoge najbolje je magareće meso. Peglana kobasica mora biti ljuta ili najmanje diskretno ljuta, jer njena magija je baš u ljutini.

Od pravljenja do peglanja, flašom: Kobasica se nakon punjenja vezuje u obliku slova „U“ i suši na promaji. Prija im pirotska klima, optimalna temperatura treba da bude između minus pet i plus pet stepeni, bez vlage i velikog mraza. Zato je za pravljenje „peglane“, najbolji period kraj novembra – kraj decembra. Tokom perioda sušenja, kobasice se svaka dva-tri dana peglaju (najčešće flašom) – zbog čega se i zovu peglane, nakon čega dobiju oblik potkovice. Tako se iz kobasice izbacuje voda i obezbeđuje njega dugotrajnost.