Манастир Манасија
Манасија (Ресава) један је од најзначајнијих споменика српске средњовековне културе, који припада такозваној моравској школи. Подигао ју је деспот Стефан Лазаревић, син кнеза Лазара, између 1407. и 1418. године. Одмах после оснивања, Манасија је постала културни и духовни центар деспотовине.
Манастирски комплекс састоји се од:
– цркве,
– велике трпезарије или такозване „школе“ (јужно од цркве),
– тврђаве са једанаест кула, од којих је највећа „Деспотова кула“ (северно од цркве).
У току вишевековне турске владавине манастир је више пута пустошен и разаран. Са цркве је био скинут оловни кров, па је више од једног века црквена грађевина прокишњавала и две трећине фресака је неповратно пропало. Западни део цркве, приликом експлозије барута у време аустроугарске управе у XVIII веку, тешко је оштећен, па је данашња припрата већим делом накнадно дозидана. У том делу цркве очуван је под у мозаику, рађен од крупног разнобојног камена.
Манасија је пустошена и разарана 1439, 1456, 1476. и 1734, а обнављана 1735, 1806, 1810. и 1845. године.
Последњих неколико година врши се велика реконструкција и поправка оштећених манастирских зидина, као и археолошка ископавања у самој цркви посвећеној Светој Тројици. Пронађени су гроб и остаци моштију деспота Стефана, како је и написао Константин Филозоф у „Житију“ овога владара.
Иако јако оштећен, живопис Манасије спада у ред највећих и најзначајнијих домета средњовековног српског зидног сликарства. Фреске Манасије носе обележја моравске школе, формиране у другој половини XIV века, и представљају српску варијанту цариградске иконографије.
Од очуваних фресака посебну пажњу заслужује ктиторска композиција на западном зиду главног дела цркве, на којој је сачуван портрет деспота Стефана. На јужном и северном зиду, у певницама, очувани су величанствени ликови светих ратника.
У горњим зонама певница насликане су сцене из живота Господа Исуса Христа и илустроване његове приче из Јеванђеља. У главном кубету су представљени старозаветни пророци. У олтару је насликано причешће апостола и поворка светих отаца, у којој је и први српски архиепископ – Свети Сава. На стубовима су добро очувани медаљони са попрсјима светитеља, као што је лик Светог арханђела Михаила и Петра Александријског.
Нигде у српском средњовековном фреско-сликарству натписи нису изведени са таквом вештином као у Манасији. Дело ресавског зографа је блистави међаш старе српске ликовне културе.
Према запису непознатог летописца, живописање Манасије је трајало око две године и завршено је о Светој Тројици 1418. године, када је на великој народној светковини црква освећена.