Врњачка Бања
Врњачка бања (град и седиште истоимене општине) налази се у централној Србији, у Рашком округу. Представља једно од највећих и најпознатијих српских бањских лечилиша и одмаралишта. Врњачка бања је удаљена 200 километара од Београда, 25 километара од Краљева и добро је повезана са осталим крајевима Србије аутопутем Београд-Ниш и магистралним путем Београд-Краљво. Општина се простире на 240 километара повшрине и броји 30.000 становника од чега више од пола живи у самој Врњачкој бањи а остали су у 14 околних насеља. Ово место годишње привуче око 600.000 туриста.
Смештена између планине Гоч и Западне Мораве, у долинама Врњачке и Липовачке реке, Врњачка бања представља један од најлешших симбола споја лепоте и богатства природе и, локалне – шумадијске – честитости и гостопримства типичне за овај крај Србије.
Врњачка бања је најпознатија по изворима топле и лековите минералне воде. Ови извори познати су још од римског времена и користили су се и у време Византије. Jeдно од најзанимљивијих археолошких открића у овом пределу Србије јесте и римски извор откривен 1924, а у којем је нађен велики број новчића са ликовима римских владара. Доласком турских власти употреба термалних извора опада и многи су тада били затрпани.
Ослобађањем Србије поново је почело истраживање и коришћење минералних извора овог краја. Експлоатација у модерно време почела је у 19. веку, када је 1835. кнез Милош Обреновић ангажовао саксонског геолога барона Хердера да изврши анализу минералне воде. Године 1868, када су крушевачки окружни начелник Павле Мутавџић и неколицина добротвора – виђенијих људи из Крушевца, Каравновца (тадашњег Краљева) и Трстеника – формирали „Основателно фундаторско друштво кисело-вруће воде у Врњцима“ почело се са планским коришћењем ових извора.
Врњачка бања дуго година има веома важну улогу у здравственом систему Србије. Јосиф Панчић, чувени српски лекар и ботаничар, први је својим пацијентима препоручивао одлазак у ову бању. Од 1920-их, када је Врњачка Бања добила први озбиљни санаторијум, „Свети Ђорђе“, па до данашњих дана, поред употребе минералне воде у здравствене сврхе, развијају се и озбиљни центри за хоспитализацију болесника. Бањско лечење обавља се данас у Специјалној болници за лечење и рехабилитацију органа за варење и шећерне болести „Меркур“. Пратећи модерне токове, у Врњачкој бањи има и све више велнес центара.
Ово место протеклих година привлачи и све млађе посетиоце. Локалне власти промовишу имиџ општине као „места за љубав“. Један од разлога за ово лежи у легенди која се везује за Мост љубави у центру Врњачке бање који је препознатљив по великом броју катанаца који су на њега окачени. Легенда каже да су се пре једног века на том месту заволели учитељица Нада и официр Реља. Састајали су се на мосту свакодневно. Верили су се али, као што то обично бива у великим и трагичним љубавима – планове о венчању покварила је несрећа: Први светски рат. Реља, официр Краљевске српске војске, отишао је да брани отаџбину. Убрзо након тога, добија прекоманду за Грчку. Године проведене на ратишту, самоћа а можда и страх, учинли су своје. Тамо далеко, у Грчкој, Реља упознаје лепу Гркињу. У Бању се више никад није вратио, а шта се са њим збило, нико не зна. Наду је, кажу, заборавио. Остављена и заборављена, она то није могла да поднесе и убрзо је умрла. Због тога, девојке које данас долазе на ово место, како не би доживеле Надину судбину, узимају катанце на којима уписују своје и име вољене особе и тако „везују“ своју љубав за мост, а љубавника за себе. Кључ бацају у реку, како га нико не би нашао и како би њихова љубав заувек остала закључана само за њих двоје. Поглед на Мост љубави, препун катанаца, показује да је прича о Рељи и Неди, у међувремену, постала много више од легенде.
Врњачка бања није само место љубавника, већ и племства! Ову бању посећивали су и Обреновићи и Карађорђевићи, а посебну пажњу поклањао је и југословенски краљ Александар Први Карађорђевић који је у једној вили уредио купатило по свом укусу, које се и данас користи. У периоду након Првог светског рата, у бању су долазили Краљ, чланови Краљевског дома, министри, многи српски и југословенски политичари, књижевници, уметници, трговци, индустријалци… Тако је ово место у периоду између два светска рата све више почело да добија призвук монденског одмаралишта у којем се окупља крем културне и политичке елите тадашње државе.
Специфичност Врњачке бање је и њена архитектура. Уз модерне грађевине, и зграде из послератног времена у совијалистичком стилу, и даље постоје очуване зграде подигнуте још за времена династија Обреновић и Карађорђевић, у 19. и почетком 20. века. Тако је шетња Врњачком бањом уједно и шетња кроз историју архитектуре Србије.
У близини Врњачке бање налазе се споменици Рашке и Моравске школе – манастири Студеница (1196), Жича (1210), Благовештенски манастир Градац краљице Јелене Анжујске (1272), манастир Љубостиња (1405), Ђурдеви ступови (1168)…
Било да желите да се боље упознате са српском историјом, да овековечите своју љубав за сва времена или да се просто одморите – богато наслеђе, пријатни људи и бројне могућности за одмор који може бити и активан и пасиван, свакако чине Врњачку бању вредним местом за обилазак и истраживање.