Иако се кобасица као национално јело везује за Немачку, она је свој пут нашла у скоро сваком крају Европе. Неке су кобасице дебље, неке тање. Постоје разне кобасице – пилеће, ћуреће, винске, коњске, љуте… И мање-више свуда их има у Европи и свету. Али, Срби, увек посвежени изучавању јеловника и пића за кафанским столом, смислили су нешто ново, када је о кобасици реч – да је пеглају! Додуше, претпоставља се да је овај начин прављења кобасице првобитно био коришћен у Турској, али су га Срби свакако поново измислили и поставили као национални бренд.

Ко је дошао на ову идеју поуздано се не зна. Будући да у Србији пеглање углавном спада у женске послове, основано се сумња да је „кривац“ за ово – или жена, или пегла, или – флаша! У сваком случају – женског је рода!

Ништа без љутине: Пеглана кобасица је врхунски специјалитет произведен од најквалитетнијег меса умешаног са зачинима. За прављање пеглане кобасице најчешће се користе пажљиво одабрани комади козијег, овчијег и јунећег меса, односно „посне“ врсте меса. За многе најбоље је магареће месо. Пеглана кобасица мора бити љута или најмање дискретно љута, јер њена магија је баш у љутини.

Од прављења до пеглања, флашом: Кобасица се након пуњења везује у облику слова „У“ и суши на промаји. Прија им пиротска клима, оптимална температура треба да буде између минус пет и плус пет степени, без влаге и великог мраза. Зато је за прављење „пеглане“, најбољи период крај новембра – крај децембра. Током периода сушења, кобасице се свака два-три дана пеглају (најчешће флашом) – због чега се и зову пеглане, након чега добију облик потковице. Тако се из кобасице избацује вода и обезбеђује њега дуготрајност.